Oduvek mi je bilo interesantno do koje mere mogu da idu ljudska glupost i bezobrazluk.
Za ovo prvo jos nekako i nadjem razumevanja jer glup covek cesto nije svestan te svoje karakteristike. Mnogo toga uradi ne iz zle namere vec iz gluposti, a zivot mu je mozda jednostavniji i laksi jer manje shvata.
Kod bezobraznih, mutivoda, podlaca, podguznih muva (izvin'te na izrazu) i slicnih, slabo stojim sa razumevanjem. Valjda zato sto ga nemam u visku.
Mozda je, od gore pomenute dve kategorije jos teza kombinacija prvih i drugih. Glupi, ali dovoljno prilagodjeni okolini (nesto kao mimikrija kod zivotinja u prirodi). Svojim skoro savrsenim utapanjem u moderni svet sklanjaju glupost u drugi plan, a drugima, sa manje ili vise uzivanja i odgovarajucim ciljem - prave probleme.
Poznajem po nekog iz svake grupacije. Hvala im sto postoje, jer da nema takvih osoba kao i specificnih dogadjaja, mozda ne bismo imali sta da pisemo i citamo.
To je otprilike kao kod slikara koji, kako mi rekose, vise vole da crtaju/slikaju nekog sa jednom ili vise mana (nego savrsen lik ili telo), jer onda mogu da nadju epicentar svog delovanja oko kojeg ce, kao oko jezgra, koncentricno slagati svojeg uma i ruku delo.
